Vizija zatvora

 

​

 

Kako bi zatvori trebalo da izgledaju

​

Ovde se prvenstveno misli na zatvorski sistem, a ne na fizički izgled zatvora.

​

Zatvori bi trebalo da budu institucije koje osposobljavaju ljude za koristan rad i obrazovanje, da menjaju određene negativne stavove i da ljudi koji izađu iz zatvora budu potpuno promenjene ličnosti u smislu svoje psiho – emotivne zrelosti, ličnosti koje imaju snažan prag tolerancije na frustraciju, pozitivan pristup životu i životnim problemima.

​

Šta je najbitnije

​

Kao što je restorativna pravda bitna u načinu kako popraviti štetu načinjenju krivičnim delom, tako i nakon presude kad osoba bude u zatvoru potrebno je nastaviti započeti restorativni proces koji kao krajni cilj ima transformaciju kod prestupnika i prevenciju budućih ponavljanja krivičnih dela.

 

To se može postići sprovođenjem specijalizovanih tretmana poput psihoterapije, obrazovanja i radnim osposobljavanjem:

​

• psihoterapija

​

Psihoterapija bi trebalo da je osnova zatvorskog sistema.

​

Bez psihološkog pristupa osuđenicima, odnosno bez psihoterapije bilo kojeg pravca ne može se očekivati nekakva promena kod lica koje je počinilo krivično delo.

​

Postoje različiti pravci psihoterapije, a neki od njih su:

​

O.L.I. – Integrativna psihodinamska psihoterapija

​

Kognitivno-bihejvioralna terapija

​

Geštalt terapija

​

Transakciona analiza

​

REBT

​

Koji god pravac prihvatili ili koji god pravac bio najpogodniji za dotičnu osobu, psihoterapija je neophodna u zatvoru, jer pomoću nje osuđeno lice će bolje razumeti sebe i svoje postupke, prepoznaće svoje emocije, svoje potrebe, svoje potencijale, ali i svoje strahove, predrasude, negativne stavove, i moći će problemima da pristupa racionalno i strateški.

​

„(Cilj psihoterapije je prevazilaženje psihičkih teškoća i životnih zastoja, podizanje kvaliteta našeg života, podizanje kvaliteta naših međuljudskih odnosa, posebno sa ljudima do kojih nam je osobito stalo, razvoj i unapređenje naših profesionalnih sposobnosti.

Kroz psihoterapijski proces učimo da budemo u kontaktu sa sobom kako bismo otkrili svoje autentične potrebe, kako bismo razvili emocionalne i socijalne veštine koje su nam potrebne za ličnu emotivnu i socijalnu realizaciju, da učimo da u sebi pronađemo podršku za realizaciju naših potreba, da učimo da budemo u kontaktu sa sredinom kako bismo kroz nju pronašli svoj put. )“ Psihoterapeut.rs

​

• obrazovanje

​

„Neki od najčešće spominjanih faktora rizika od ponovnog izvršenja krivičnog dela su: nivo obrazovanja, radni i profesionalni status, mentalno i fizičko zdravlje, stavovi i samokontrola, životne veštine i dr. (Hawley, Murphy & Souto-Otero, 2013).

 

Upravo iz tog razloga obrazovanje u zatvorima može se smatrati šansom koja osuđenicima može pružiti mogućnost da ostvare produktivne i angažovane živote u zatvoru i van njega.

 

Na taj način obrazovanje može da postane ne samo faktor promene, već i faktor kreiranja novih potreba i pronalaženja novih načina za samoostvarenje (Aronson, 2013).

 

Obrazovanje treba da bude u središtu zatvorskog sistema jer ono osuđenicima može pružiti solidne životne prilike da, tokom izvršenja kazne, rade u svom i u interesu zajednica.“

( Ljeposava Ilijić, Olivera Pavićević , Hajdana Glomazić – Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, Potrebe i mogućnosti obrazovanja osuđenika )

​

„1. Svi zatvorenici imaju pristup obrazovanju, koji je predviđen kao sastav predmeti u nastavi, stručno obrazovanje, kreativne i kulturne aktivnosti, fizički obrazovanje i sport, socijalno obrazovanje i bibliotečki objekti;

​

2. Obrazovanje za zatvorenike treba da bude kao obrazovanje koje se pruža za slične starosne dobi, grupe u spoljnom svetu, kao i opseg mogućnosti učenja za zatvorenike treba da bude što šire;

​

3. Obrazovanje u zatvoru ima za cilj razvijanje celokupne osobe uzimajući u obzir njegov ili njen društveni, ekonomski i kulturni kontekst

​

Mada postoje legitimne razlike između osnovnih ciljeva obrazovanja i onih u zatvorima, u praksi, pružanje obrazovanja doprinosi dobrom poretku i bezbednost u zatvorima.

 

Ovo se dešava jer obrazovne aktivnosti pomažu muškarcima i ženama koji su zatvoreni da se opuste, oslobađaju tenzije, izražavaju sebe i razvijaju mentalne i fizičke sposobnosti.

 

Dobra edukacija odražava povratak osuđenicima pozitivnim kvalitetima i potencijalima;

 

To ih čini čovječnijim;

 

Povezuje ih sa društvom izvan zatvora.

 

Kao posledica toga, zatvor je postao podnošljiviji, njegov štetan uticaj na ličnost je ograničen, a zdravlje i sigurnost zatvorenika se neguju zato što on ili ona imaju više mentalne i fizičke stimulacije.

 

Sve ovo pomaže upravljanju zatvorima, ali ona takođe poziva na reakciju, kuid pro kuo, iz režima.

 

Da bi uspelo obrazovanje u zatvoru zahteva da osuđenici dobiju određeni stepen slobode – fizički prostor i obim za kretanje i interakciju; psihološki prostor, u kojem se mogu osećati autonomno i donositi odluke; i obim da izraze svoje misli i osećanja.“

Education in prison, Savet Evrope

​

Neosporno da obrazovanje ima veliki uticaj na smanjenje povratništva, zbog toga je veoma bitno uvođenje računara u zatvore.

 

Navešćemo samo neke koristi:

​

Računari u zatvoru će omogućiti da osuđenici imaju pristup virtuelnim učionicama kako bi se obrazovali.

 

U civilnom društvu je sve prisutnije učenje na daljinu, pa nema razloga da zatvori budu izuzeti takve pogodnosti, jer neosporno je da učenje na daljinu ima svojih prednosti.

​

Prvenstveno osuđenici neće biti ograničeni samo na pojedine profile obrazovanje, jer umesto da se angažuju profesori iz civilne sredine koji će držati predavanja grupi učenika, umesto toga postojaće virtuelne učionice za razne profile obrazovanja i svaki osuđenik će shodno svojim interesovanjima da odabere koje obrazovanje želi da stekne

.

Druga pogodnost je u tome što osuđenici nisu ograničeni vremenom, već imaju mogućnost da sami biraju dinamiku učenja.

​

Treća pogodnost, uvođenjem računara u zatvore rasteretio bi se budžet.

​

Kritika da učenje na daljinu nije kvalitetno poput konvencionalnog učenja u školi pokazalo se da nije na mestu, jer svako ko je učio bilo na konvencionalan način bilo na daljinu mora proći test znanja (ispit) koji će pokazati nivo naučenog. Ako neko na ispitu pokaže odlično znanje iz neke oblasti, onda se slobodno može reći da je sasvim sve jedno da li je to znanje stečeno na konvencionalan način ili učenjem na daljinu.

​

Osim obrazovanja pristup računarima u zatvoru omogućio bi osuđenim licima kontakt sa svojom porodicom i doprinelo preporuci Savetu Evrope  da život u zatvoru treba da bude što je moguće približniji pozitivnim aspektima života u zajednici, a neosporna činjenica je i da kontekt sa porodicom doprinosi boljoj resocijalizaciji.

​

Više o računarima u zatvoru možete pogledati ovde.

​

• osposobljavanje za rad

​

U našim zatvorima postoji program za stručno osposobljavanje osuđenih, a programom je predviđena obuka za pet struka: pekarstvo, zavarivanje, stolarstvo, povrtarstvo i štampanje sito štampom.

​

Po nekim statistikama veliki broj  osuđenika prepoznao je taj projekat kao svoju šansu, što je imalo i pozitivan rezulatat, pa je čak 95% polaznika uspešno osposobljeno za rad (UIKS, 2013).

 

Što je veoma za pohvalu, naime osuđenici sami žele da se stručno osposobe, međutim problem je u tome što je broj polaznika ograničen.

 

Na primer u 2014 godini broj polaznika u KPZ Zabeli je bio u proseku deset osuđenika po paviljonu, što je oko 50-60 osuđenika ili 5% ukupnog kapaciteta.

​

Kurs za obuku inače traje šest meseci.

​

Zanimljivo je da se više od 90% osuđenika prijavilo za neku od pet ponuđenih struka.

 

Problem je fizičke i finansijske prirode – nedostatak edukatora i nedostatak novca.

​

Problem, dakle, nije u nemotivisanosti osuđenih lica za stručno osposobljavanje, već je problem u nedostatku organizacije i ponude od strane zatvora, odnosno Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.

​

Zbog toga je još veća važnost primene računara u zatvorima, jer bi se reducirala potreba za prisustvom edukatora ili profesora (barem što se tiče teorijskog dela obuke), a smanjila bi se i potreba za finansijama povodom toga, a sa druge strane povećao bi se izbor strukovnih oblasti koje bi osuđenici mogli da prate preko programa putem kompjutera.

​

„Istraživanja pokazuju da osuđenici koji u zatvorima ne uspeju da ostvare potrebne promene, da redefinišu sopstvene ciljeve i da se uspešno resocijalizuju u društvenu zajednicu najčešće recidiviraju.

 

To znači da kazna zatvora, po sebi, nije uvek dovoljna da se spreči ponovno izvršenje krivičnog dela.

 

Zbog toga je veoma važno da se vreme koje pojedinac provode u zatvoru iskoristi za najbolji ishod u rešavanju ključnih faktora koji utiču na rizik od povratka u zatvorsku ustanovu.“

Ljeposava Ilijić, Olivera Pavićević , Hajdana Glomazić – Institut za kriminološka i sociološka istraživanja, Beograd, Potrebe i mogućnosti obrazovanja osuđenika

​

​