Postpenalni tretman

 

​

 

Šta je postpenalni tretman

​

Postpenalni tretman ili postpenalna pomoć označava završnu fazu u procesu resocijalizacije.

​

Koje sve faze postoje u resocijalizaciji

​

Pojam  tretmana  obuhvata  tri  faze  koje  su  međusobno  povezane zajedničkim ciljem – resocijalizacijom učinilaca krivičnh dela. To su: sudski tretman, tretman u ustanovi i postpenalni tretman.

​

Kad počinje postpenalni tretman i koliko traje

​

Postpenalni tretman počinje najkasnije tri meseca pre isteka kazne i traje najmanje tri meseca nakon odslužene kazne.

​

Šta je svrha postpenalnog tretmana

​

Svrha postpenalnog tretmana je pomoć osuđenicima da se što pre i što bezbolnije uključe u društvenu zajednicu, tj. reintegracija osuđenih lica.

​

Koja je uloga postpenalnog tretmana

​

Uloga postpenalne pomoći i saradnja je neophodna jer omogućava otpuštenom zatvoreniku da poboljša svoj materijalni položaj, ujedno olakšava njegovu adaptaciju na život van zatvora i pomaže mu da se odvoji od izazova ponovnog kriminalnog ponašanja, odnosno recidiva. Potrebno je, ukoliko lice nema sredstava za život, posredovati i pomoći mu u zapošljavanju, pronalasku adekvatnog smještaja, obezbeđenja zdravstvene zaštite, moralne i svake druge podrške.

Uloga tretmana u izvršenju krivičnih sankcija, Dženis Šaćirović

​

Oblici postpenalnog tretmana

​

Po obliku postpenalni tretman se deli na: unutrašnji i spoljašnji.

​

Unutrašnji podrazumeva pripremu osuđenika za izlazak na slobodu dok je još uvek u zatvoru. U našem zakonu to je period od šest meseci pre isteka kazne i odnosi se na psihološku podršku u vidu ohrabrenja i motivacije.

​

Spoljašni oblik se sastoji od pomoći osuđeniku nakon izlaska iz zatvora i označava pomoć oko pronalaženja smeštaja za one koji nemaju mesto stanovanja, pomoć oko pronalaženja posla, pomoć oko vađenja lične karte i drugih dokumenata, novčanu pomoć i slično, a takođe označava i psihološku pomoć u vidu podrške, motivacije i ohrabrenja.

​

Nedostaci

​

u  Republici  Srbiji postpenalna  pomoć  u  praksi  gotovo  i  da  ne  postoji,  pa  su  bivši  osuđenici  uglavnom  prepušteni  sami  sebi.  Zbog  toga  i  ne  treba  da  čudi  činjenica da veliki broj onih koji izađu iz zatvora, pre ili kasnije se ponovo nađu u zatvoru.

​

Prema statistici većina povratnika izvrši novo krivično delo u roku od tri meseca nakon izlaska iz zatvora.

​

Prvih tri meseca su najteži i najrizičniji za osobe koje su izdržale kaznu zatvora i zbog toga postpenalni period ima toliko značajnu ulogu u prevenciji recidivizma i smanjenju stope kriminala.

​

Preporuka

​

Za  uspešnost postpenalnog  tretmana  nije  ga  dovoljno  samo  zakonski  regulisati,  već  ga  je potrebno i praktično sprovoditi, a to se jedino može postići osnivanjem što većeg  broja  nevladinih  oranizacija  i  udruženja  koja  bi  se  bavila  pružanjem pomoći i zaštite bivšim osuđenicima,  i koje bi putem određenih edukativnih programa  sprovodile  svojevrsnu  kampanju  u  javnosti,  a  u  cilju  postepene promene  shvatanja  javnog  mnjenja  o  ovom  pitanju. 

 

Osim  toga,  potrebno  je  da postoji jedna koordinisana saradnja različitih privatnih i javnih institucija, udruženja,  škola,  lokalnih  zajednica  itd.  Samo  zajedničkim  radom  svih  ovih društvenih činilaca moguće  je postići ličnu odgovornost bivših osuđenika, eliminisati stigmu prema njima i njihovu socijalnu isključenost, i na taj način obezbediti  njihovu  ponovnu  integraciju  u  društvo,  a  time  i  uticati  na smanjenje  stope  recidivizma.

​

"U  savremenoj  penološkoj  teoriji  i  praksi  poklanja  se  posebna  pažnja pružanju pomoći osuđenim licima uoči puštanja na slobodu i, naročito, u prvo vreme posle napuštanja  ustanove.  Ta pomoć je nužna da bi osuđenik mogao na slobodi da se integriše u novi život, na bazi poštovanja društvenih normi i vrednosti.    U  protivnom,  može  doći  u  pitanje  institucionalni  tretman  i rehabilitacija osuđenog lica.  Zbog toga se ta pomoć smatra, kao veoma poseban i značajan  oblik  tretmana,  sa  kojim  se  praktično  završava  proces resocijalizacije" ( Milutinović, M., 1985). 

​

​