Recidivizam

 

​

 

Šta je recidivizam

​

Recidivizam označava povratništvo.

​

Recidivizam je u medicini, psihijatriji i socijalnom radu, pojava da se neki poremećaj ponovo javlja posle perioda ozdravljenja.

 

U kriminalistici i forenzičkoj psihologiji, ponavljanje istog prestupa po izdržanoj kazni za koji je počinilac već osuđivan. (Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije).

​

Uzroci recidivizma

​

Recidivizam uglavnom ima iste opšte uzroke koje ima kriminalitet.

 

Najčešće to su: nepovoljna porodična sredina, nepotpuno i nedovoljno obrazovanje i nezaposlenost, neadekvatan tretman u toku izdržavanja kazne zatvora, nedovoljan postpenalni prihvat, nepovoljno prihvatanje od strane društva nakon izdržane kazne, kao i dejstvo zatvorske zajednice.

​

Recidivizam u Srbiji

​

U Srbiji po statistici Republičkog Zavoda za statistiku stopa recidivizma iznosi 43.2 %  u 2016. godini.

​

Pravnosnažno osuđena punoletna lica i ranije osude, Republika Srbija, 2012-2016 Republički zavod za statistiku.

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

​

Dužina kazne i recidivizam

​

Prevencija  kriminala  i,  posebno,  recidiva,  nadilazi  usko  strukovne  i nacionalne  okvire,  jer  kriminalitet  ozbiljno  razara  društveno  tkivo.  Osim  toga,recidivizam nužno nameće pitanje efikasnosti prethodno izrečene sankcije, posebno ako je reč o kazni zatvora.

Danas je na globalnom nivou recidivizam postao ozbiljan  problem,  jer  se  kreće  i  do  80%  u  velikom  broju  zemalja. 

U  uslovima enormnog povećanja zatvorenika, zatvorski sistemi pokazuju ozbiljne probleme u očuvanju bezbednosti, kako zatvorenika, tako i zatvorskog osoblja, u poštovanju ljudskih  prava  zatvorenika,  u  efikasnom  sprovođenju  tretmanskih  programa  i  sl.

​

Tendencija širenja kriminaliteta izaziva, često, neracionalnu reakciju države i društva i često se pribegava sve oštrijoj kaznenoj politici, gde se zona inkriminisanog ponašanja proširuje, a visina kazni zatvora se povećava.

Na taj način se ulazi u tzv.„penalni populizam“, smatrajući da će na taj način da se smanji kriminal i recidivizam.

Rezultati istraživanja pokazuju da sama kazna zatvora i dužina kazne zatvora ne utiču bitno na smanjenje kriminalnog recidivizma.

​

Tako su Gendreau, Goggin i  Cullen  (1999)  sproveli  50  istraživanja  u  kojima  su  ispitivali  odnos  dužine zatvorske  kazne  i  stope  povrata  po  izdržanoj  kazni.  Studijom  je  obuhvaćeno 300.000  zatvorenika  koji  su  bili  na  izdržavanju  kazne.  Rezultati  su  pokazali  da zatvorenici koji su izdržavali duže kazne, imaju blago povećan kriminalni recidivizam 2-3%, što je u suprotnosti sa očekivanjima i teoretičara i praktičara da će duže zatvorske kazne u većem stepenu odvraćati zatvorenike od ponovnog vršenja krivičnih dela.

​

Duge kazne zatvora ostavljaju znatno veće posledice na zatvorenika u socijalnoj, mentalnoj, fizičkoj i psihološkoj sferi, koje se posebno manifestuju posle izlaska iz zatvora.

​

Zato se naučnici i praktičari zalažu za krajnje restriktivno izricanje dugih kazni zatvora i rešenje vide u alternativnim i vaninstitucionalnim kaznama  i  merama,  gde  je  to  moguće. 

Savremena  tendencija  iznalaženja  novih mera prevencije kriminaliteta, sprovođenje vaninstitucionalnog tretmana i uvođenje alternativnih krivičnih sankcija, čini se, je pravi put na ozbiljnije suprotstavljanje kriminalitetu,  a  istovremeno  i  individualizaciji  krivičnih  sankcija  do  stepena realnog očekivanja boljih rezultata u sveukupnoj prevenciji kriminaliteta.

REVIJA ZA KRIMINOLOGIJU I KRIVIČNO PRAVO JANUAR – APRIL 2011, str.119

Dr Zoran Stevanović,

Institut za kriminološka i sociološka istraživanja u Beogradu

Jasmina Igrački,

student master studija Kriminalističko-policijske akademije u Beogradu

 

Kontakt sa porodicom i recidivizam

​

„Pronađeno je izuzetno dosledno povezivanje između kontakata porodice tokom zatvaranja i niže stope recidivizma.

​

Rezultati istraživanja pokazali su da su se oslobođeni zatvorenici veoma oslanjali na svoje porodice kako bi im pružali podršku u  pravcu svakog aspekta povratnog iskustva, od pomoći u stanovanju i zapošljavanja do finansijske podrške i opšteg ohrabrenja“.

Rebeka L. Naser i Kristi A. Višer, Iskustava članova porodice sa zatvorenicima i ponovnim stradanjem, 7. Zapadna kriminološka analiza 20.21- 2006.

​

Saradnja sa porodicom prestavlja eksterni faktor koji deluje spolja.

​

Saradnja sa porodicom u značajnoj mjeri doprinosi ostvarenju cilja i zadataka prevaspitanja.

 

Osuđenicima je omogućeno da ostvaraju kontakte sa spoljnim svetom. Njihovo je pravo da se dopisuju i primaju posete članova svoje porodice i užih srodnika. Međutim, broj pisama u toku meseca različit je kod različitih kategorija osuđenih lica. U tom smislu se dopisivanje i smatra pogodnošću –  stimulacijom.

​

Emotivno stanje zatvorenika je od velikog značaja za prevaspitanje.

​

Vaspitač treba uspostaviti saradnju sa porodicom i rodbinom zatvorenika u cilju boljeg upoznavanja ličnosti i uspešnijeg i pogodnijeg procesa sprovođenja tretmana.

Uloga tretmana u izvršenju krivičnih sankcija, Dženis Šaćirović

​

Podrška porodice ima ogroman značaj u životima osuđenih lica i zbog toga je neophodno omogućiti svim licima koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne da mogu neograničeno komunicirati sa svojim porodicama, a posebno omogućiti lični kontakt, odnosno posetu kad god je to moguće, i da posete osuđenim licima ne budu ograničene i uslovljene vrstom tretmana, a za one najsiromašnije obezbediti prevoz porodice do zatvora najmanje jednom u tri meseca.

​

Obrazovanje i recidivizam

​

Ako bivši osuđenik nema uslove i mogućnosti da se na zadovoljavajući način reintegriše u socijalnu sredinu on se, u većini slučajeva, opredeljuje za vršenje krivičnih dela.

Zatvorenici koji su pri ranijem izdržavanju kazne imali pozitivno obrazovno iskustvo imaju i pozitivniji stav u pogledu spremnosti da učestvuju u programima osposoblјavanja tokom izdržavanja kazne.

 

Takođe, oni zatvorenici koji su u zavodu u kom se sada nalaze obuhvaćeni obrazovnim programom imaju pozitivniji stav u pogledu spremnosti da učestvuju u programima osposoblјavanja tokom izdržavanja kazne. Zato se može zaklјučiti da postojanje određenog pozitivnog obrazovnog iskustva kod povratnika utiče na njihovu spremnost da se uklјuče u neke od programa osposoblјavanja, što još jednom potvrđuje moć koju obrazovanje poseduje.

Stoga smatramo da bi obrazovni programi u zatvorskom tretmanu organizovani na profesionalan način doprineli boljoj integraciji osuđenika po izlasku iz zatvora i smanjenju recidivizma.

Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja broj 2/2015

Branislava Knežić i Marija Stojanović, str 63

​

Istraživanja  pokazuju  da  osuđenici  koji  u  zatvorima  ne  uspeju  da  ostvare  potrebne promene, da redefinišu sopstvene ciljeve i da se uspešno resocijalizuju u društvenu zajednicu najčešće recidiviraju.

To znači da kazna zatvora, po sebi, nije uvek dovoljna da se spreči ponovno izvršenje krivičnog dela.

Zbog toga je veoma važno da se vreme koje pojedinac provode u zatvoru iskoristi za najbolji ishod u rešavanju ključnih faktora koji utiču na rizik od povratka u zatvorsku ustanovu.

​

Neki od najčešće spominjanih faktora rizika od ponovnog izvršenja krivičnog dela su: nivo obrazovanja, radni i profesionalni status, mentalno i fizičko zdravlje, stavovi i samokontrola, životne veštine i dr. (Hawley, Murphy & Souto-Otero, 2013).

Upravo iz tog razloga obrazovanje u zatvorima može se smatrati šansom koja osuđenicima može pružiti mogućnost da ostvare produktivne i angažovane živote u zatvoru i van njega.

Na taj način obrazovanje može da postane ne samo faktor promene, već i faktor kreiranja novih potreba i pronalaženja novih načina za samoostvarenje (Aronson, 2013).

Androgoške studije str.75, Ljeposava Ilijić, Olivera Pavićević, Hajdana Glomazić

ISSN 0354–5415

UDK 37.013.83+374

Broj II, decembar 2016.

 

Prenaseljenost i recidivizam

​

Prenaseljenost zatvora i izmenjena struktura osuđenika ne ugrožava samo prava osuđenih nego utiče na bezbednost i rad zaposlenih, pogotovo, zaposlenih u službama za obezbeđenje, tretman i obuku.

Arhitektonsko-tehnički uslovi, materijalne (ne)mogućnosti i kadrovi ključni su elementi od kojih zavisi primena Zakona o izvršenju krivičnih sankcija, kojem se, gotovo, nema šta dodati.

​

Osoblje zatvora, uz najbolju zainteresovanost i angažovanje, bez pomoći države (pogotovo ministarstva zaduženih za finansije, pravde, obrazovanje, socijalnu zaštitu i rad) ne može rešiti problem obrazovanja i rada u zatvoru i osposobljavanje za „normalan“ život po izdržanoj kazni.

​

Nesumnjivo  je  da  neodgovarajući  zatvorski  tretman,  osobine  ličnosti,nezadovoljavajući uslovi života (siromaštvo, nezaposlenost, beskućništvo), nedovoljno i nepotpuno obrazovanje, nesređeni porodični odnosi i ne pružanje sociopsihološke i materijalne pomoći od strane društva po izlasku iz zatvora, i još mnogi drugi,  utiču  na  rasprostranjenost  povrata. 

 

Povrat  je  složena,  dinamična  pojava višestruko uslovljena društvenim kontekstom (društveno-političkim previranjima, socijalno-ekonomskom nestabilnošću, društvenim raslojavanjem i osiromašenjem velikog  dela  stanovništva,  nezaposlenošću,  migracijama,  promenama  ponašanja usled  menjanja  sredine,  kulture,  običaja,  tradicije,  dezorganizacijom  porodice, porastom  kriminala  i  upotrebe  droge  i  alkohola…)  i  mnogi  izlaskom  na  slobodu zagubljeni u društvenim ne/prilikama upadaju u kriminalne grupe koje ih, najčešće, jedino prihvataju.

Zbornik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, 15. septembra 2011. god.

Dr Branislava Knežić, str 77
viši naučni saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja

​

Najniža stopa recidivizma

​

Najniža stopa povratnika je u Norveškoj.

​

U Norveškoj je od avgusta 2014. godine bilo manje od 4.000 od pet miliona ljudi u državi.

​

To čini Norvešku stopu hapšenja samo 75 na 100.000 ljudi, u poređenju sa 707 ljudi za svakih 100.000 ljudi u SAD.

​

Povrh toga, kada kriminalci u Norveškoj napuste zatvor, oni ostaju van. Ona ima jednu od najnižih stopa recidivizma u svetu na 20% . SAD imaju jedan od najviših : 76,6% zatvorenika je ponovo uhapšeno u roku od pet godina.

​

Norveška takođe ima relativno nizak nivo kriminala u odnosu na SAD, prema podacima Zavoda za diplomatsku sigurnost . Većina krivičnih dela prijavljenih policiji ima incidente vezane za krađu, a nasilni zločini uglavnom su ograničeni na područja sa trgovinom drogom i problemima bandi.

​

Na osnovu tih informacija, sigurno je pretpostaviti da norveški sistem krivičnog pravosuđa radi nešto ispravno. Malo građana tamo ide u zatvor, a oni koji obično odlaze samo jednom.

 

Dakle, kako Norveška postiže ovaj podvig?

 

Zemlja se oslanja na koncept koji se zove   “ Restorativna pravda „, koja ima za cilj popraviti štetu izazvanu kriminalom, a ne kazniti ljude. Ovaj sistem se fokusira na rehabilitaciju zatvorenika.

​

Pogledajte Halden zatvor , i videćete šta mislimo. Objekt od 75 hektara održava se što više „normalno“. To znači da nema prozora na prozorima, kuhinje u potpunosti opremljene oštrim predmetima, i prijateljstva između stražara i zatvorenika. Za Norvešku je oduzimanje slobode ljudima dovoljno za kaznu.

Kao i mnogi zatvori, Halden teži da pripremi zatvorenike za život spolja uz stručne programe: obradu drveta, montažne radionice, pa čak i studio za snimanje.

 Christina Sterbenz  Business insider

​

Zaključak

​

Kao što je prikazano na smanjenje stope recidivizma bitno utiče

​

• kontakt sa porodicom,

• obrazovanje,

• radno osposobljavanje i

• pozitivan prihvat osuđenih lica nakon izdržane kazne zatvora.

​

​