Upravljanje zatvorima

 

​

 

Etička osnova zatvorskog upravljanja

​

Zatvorsko upravljanje treba se odvijati unutar etičkog okvira.

​

Bez jakog etičkog konteksta, situacija u kojoj jedna grupa ljudi ima značajnu moć nad drugom, može vrlo lako prerasti u zloupotrebu vlasti.

​

Etički kontekst nije samo stvar ponašanja individualnog osoblja prema zatvorenicima.

Osećaj etičke osnove utamničenja treba prožimati upravni proces, od vrha prema dole.

​

Insistiranje zatvorskih vlasti na pravovaljanim procesima, zahtev za operativnom efikasnošću ili pritisak da se zadovolje upravljački ciljevi bez prethodnog razmatranja etičkih imperativa, mogu biti uzrokom velike nehumanosti.

​

Koncentracija zatvorskih vlasti na tehničke procese i procedure će dovesti do toga da će osoblje zaboraviti da zatvor nije isto što i fabrika koja proizvodi automobile ili mašine za veš.

 

Kada se govori o upravljanju zatvorima, prvenstveno se misli na upravljanje ljudskim bićima, kako osobljem tako i zatvorenicima.

 

To znači da postoje pitanja koja nadmašuju efikasnost i sposobnost.

 

Prilikom donošenja odluke o postupanju sa ljudskim bićima, postoji temeljna obzirnost; prvo pitanje koje se uvijek treba postaviti je „Da li je ovo što radimo, ispravno?“

 

Ključ dobrog upravljanja zatvorima.

​

Zatvor sa dobrim upravljanjem je onaj u kojem je okruženje pristojno i humano.

​

Praktično govoreći, ove karakteristike se mogu meriti kvalitetom ljudskih odnosa između:

​

-zatvorenika koji tu žive,

-osoblja koje tu radi i

-posetilaca koji iz bilo kojeg razloga dolaze u posetu.

​

Princip je jednostavan. A njegova primena je jedan od najsloženijih zadataka u oblasti dobrog upravljanja zatvorima.

​

Značaj zatvorskog osoblja

​

Zatvori obično ne mogu birati svoje zatvorenike; oni moraju prihvatiti sve one koje je poslao sud ili zakonska vlast.

 

Ipak, oni mogu birati svoje osoblje.

 

Od ogromne je važnosti da se osoblje pažljivo odabere, da bude ispravno obučeno, nadgledano i da mu se pruži podrška.

 

Rad u zatvoru je zahtevan.

 

On podrazumeva rad sa muškarcima i ženama koji su lišeni slobode, od kojih su neki verovatno mentalno poremećeni, ovisni, oskudnih su društvenih i obrazovnih veština i potiču iz marginalnih grupa u društvu.  Neki od njih će predstavljati i javnu pretnju; neki će biti opasni i agresivni; drugi će pokušati pobeći na svaki način. Niko od njih ne želi biti u zatvoru. Svako od njih je osoba za sebe.

​

Uloga zatvorskog osoblja

​

Uloga osoblja koje radi u zatvoru je:

​

• odnositi se prema zatovorenicima na pristojan, human i pravičan način;

• pobrinuti se da su svi zatvorenici sigurni;

• pobrinuti se da opasni zatvorenici ne pobegnu;

• pobrinuti se da u zatvoru vlada dobar red i kontrola;

• omogućiti zatvorenicima da svoje vreme u zatvoru koriste na pozitivan način, kako bi se bolje mogli uklopiti u društvo nakon odsluženja kazne.

​

Potrebna je velika veština i lični integritet da bi se ovaj posao obavio na profesionalan način.

 

To najpre znači da svi muškarci i žene koji trebaju raditi u zatvoru, moraju biti pažljivo odabrani kako bi se osigurao njihov odgovarajući lični kvalitet i obrazovna pozadina.

 

Potom, oni trebaju proći obuku o načelima koja trebaju rukovoditi njihovim poslom, kao i obuku o ljudskim i tehničkim veštinama.

 

Tim ljudima treba pružiti mogućnost da tokom njihove karijere razviju i prošire te veštine i da idu u korak sa najnovijim razmišljanjima o zatvorskim pitanjima.

​

Status zatvorskog osoblja

​

Uopšteno govoreći, na zatvorsko se osoblje gleda sa osećajem manje vrednosti u odnosu na ljude koji takođe rade u polju kaznenog pravosuđa, kao što je policija.

 

To se često odražava na plate osoblja zatvora, koje su u većini zemalja vrlo niske.

 

Stoga je često vrlo teško odabrati kadar koji je kvalifikovan za rad u zatvorima.

 

Neophodno je plate staviti na odgovarajući nivo kako bi se privuklo i zadržalo osoblje visokog kvaliteta, kao i izjednačiti ostale uslove zapošljavanja sa onima koji postoje u sličnim poslovima državne službe.

​

U većini zemalja javnost vrlo malo zna o zatvorima, zatvorskom osoblju ili njihovom poslu.

 

Dok društvo uglavnom prepoznaje suštinsku vrednost rada zdravstvenih i prosvetnih radnika, zatvorsko osoblje nema slično javno poštovanje.

 

Vladini ministri i viši zatvorski administratori bi trebali razmotriti mogućnost organizovanja programa javne obuke i trebali bi stimulisati interes medija da obrazuju društvo o važnoj ulozi koju ima zatvorsko osoblje u zaštiti građanskog društva.

​

U puno zemalja vrlo je teško zaposliti nekoga za rad u zatvoru.

 

Stoga, jedine osobe koje će raditi tamo su one koje ne mogu naći niti jedan drugi posao.

Oni  će ponekad doći raditi u zatvor kako bi izbegli obveznu vojnu službu, i otići će čim pre budu mogli.

 

Obzirom da su takve osobe i vrlo loše obučene i malo plaćene, lako je predvideti da neće biti ponosni na svoj posao, da će lakše podlegati iskušenjima da postanu deo korumpirajućih praksi, te da neće imati osećaj da imaju korisnu državnu službu.

​

Usaditi takvom osoblju osećaj vizije ili uverenje da je posao koji obavljaju vredan, predstavlja ogroman zadatak za one koji rukovode zatvorskim sistemom.

To se ne može napraviti pukim slučajem niti će se dogoditi samo od sebe.

 

To se može jedino postići ako postoji smislena strategija koja se temelji na pretpostavci da dobro osoblje čiji se rad javno vrednuje, predstavlja ključ dobrog zatvorskog sistema.

​

Zaključak

​

Ako prihvatimo argument da su zatvori mesta u kojima odnosi među ljudima igraju ključnu ulogu u utvrđivanju kulture i organizacijskog smera, on nas vodi važnom zaključku.

 

Potrebno je da zatvori funkcionišu u etičkom kontekstu.

 

Kada se ovo izgubi iz vida, postoji stvarna opasnost da će potpuno ispravno insistiranje na ciljevima učinka i sprovođenju procesa dovesti do zaboravljanja činjenice da zatvorska služba nije fabrika koja proizvodi motorna vozila ili mašine za veš.

 

Upravljanje zatvorima se primarno svodi na upravljanje ljudskim bićima, kako osobljem tako i zatvorenicima.

To znači da postoje elementi koji prevazilaze delotvornost i efikasnost.

 

Došli smo sada do faze u kojoj možemo razmotriti temeljne elemente dobrog zatvorskog upravljanja.

 

Možemo početi sa onim očiglednim i podsetiti se da kada se ljudi pošalju u zatvor oni i dalje zadržavaju sva svoja osnovna ljudska prava.

 

Prema jednoj poznatoj engleskoj presudi: “usprkos kazni zatvora, osuđeni zatvorenik zadržava sva građanska prava koja mu nisu izričito oduzeta i ukoliko oduzimanje nije neophodna implikacija” (Wilberforce 1983:10).

​

Ta se prava mogu sažeti po sledećim grupama:

​

• Čuvanje ljudskog dostojanstva: pravo na slobodu od torture i nehumanog, okrutnog ili degradirajućeg tretmana, pravo na adekvatan smeštaj, higijenske objekte, odeću i posteljinu, dovoljno vode i hrane, pravo na dovoljno fizičke vežbe i čist vazduh.

• Adekvatna zdravstvena zaštita.

• Lična sigurnost: nivo sigurnosti mora biti dovoljan da omogući sigurnost javnosti, ali ne sme biti opresivan; niko u zatvoru ne sme biti pod rizikom od fizičkog, seksualnog ili psihičkog zlostavljanja; interne procedure za discipliniranje i kažnjavanje moraju slediti načela prirodnog prava.

• Kontakt sa porodicama, prijateljima i spoljnim svetom mora se omogućiti u količini i kvalitetu koji dozvoljava održavanje i razvijanje adekvatnih odnosa.

• Pristup različitim aktivnostima: rad, obrazovanje, kulturne aktivnosti, fizičko vežbanje, praktikovanje religije.

• Pristup potrebnom pravnom zastupanju za one koji čekaju suđenje, presudu ili žalbu i takođe za one koji imaju legitimne pritužbe na način na koji ih se tretira.

• Poštovanje potreba posebnih kategorija zatvorenika, kao što su žene, maloletnici i druge manjinske grupe.

​

Sve gore navedeno je preuzeto iz priručnika “ A Human Rights Approach to Prison Management“ Andrew Coyle, International Centre for Prison Studies (srpsko-hrvatski prevod priručnika može se preuzeti ovde)

​

​