(Ne)delotvornost zatvorskih sistema

​

Zbog čega postoje zatvori kao sistemi

​

Zatvori postoje da bi se održao red u društvenom sistemu i to tako što se počiniocima krivičnih dela izriče kazna zatvora koja je propisana zakonom.

 

Na taj način se pojedinac izoluje od društvenog sistema što je samo po sebi kazna, a glavni cilj je zaštita društva i popravljanje prestupnika da ubuduće ne čini krivična dela.

​

​

Šta je cilj kažnjavanja

​

Cilj kažnjavanja prestupnika je njihova resocijalizacija koja će se postići prevaspitavanjem kao najadekvatnijim načinom postupanja.

​

Dakle, kazna koja se izriče prestupniku nije odmazda društva za učinjeno delo, već ima za cilj prevaspitavanje kako prestupnik ne bi ubuduće činio krivična dela.

​

​

Šta je prevaspitavanje

​

Prevaspitavanje je proces menjanja i formiranja stavova i ponašanja osuđenih prestupnika  čiji je cilj njihovo resocijalizovanje i ponovno uključivanje u društvenu zajednicu.

​

​

Nedostaci

​

Bilo kako bilo, kazna postoji, da li sa ciljem društvene osvete ili sa ciljem sprečavanja i prevaspitavanja, kazna je realnost (što se uočava iz formulacije Kazneno-popravni zavod) i primenjuje se prema prestupniku u vidu lišavanja slobode i nikakvog drugog kažnjavanja ne sme biti od strane društva.

​

Međutim, pošto kazna nema za cilj osvetu, nego prevaspitavanje dolazimo do srži nedostataka zatvorskog sistema koji je zatajio u pogledu resocijalizacije, jer zatvori i tretman onakvi kakvi su ne mogu ispuniti svrhu kažnjavanja, odnosno resocijalizaciju (više o resocijalizaciji možete pogledati ovde).

​

U našem sistemu vaspitanje se svodi na individualne razgovore vaspitača i osuđenika i ti razgovori se najčešće vode oko mogućnosti vanredne posete ili paketa, tako da je ocena u  pogledu sprovođenja vaspitnih mera jednaka nuli.

​

Razlog za takav površan odnos vaspitača i osuđenika treba tražiti prvenstveno zbog nedovoljnog broja vaspitača, jer ako jedan vaspitač ima grupu od 50 do 70 ljudi očigledno je da neće biti u stanju da posveti vreme za iole ozbiljniji razgovor sa osuđenikom, a da i ne govorimo o ostalim metodama koje su neophodne za uspešnu resocijalizaciju.

​

Vaspitanje u zatvorima je tabu tema, odnosno informacije o načinima sprovođenja programa postupanja prema osuđenim licima dostupno je samo vrlo uskom krugu ljiudi.

​

Tako u Pravilniku o tretmanu, programu postupanja, razvrstavanju i naknadnom razvrstavanju osuđenih lica (Službeni glasnik RS 66/2015) u članu 6 propisano je sledeće:

​

„Tretman prema osuđenom obuhvata primenu svih predviđenih aktivnosti-planiranih metoda, tehnika i postupaka, preduzetih sa ciljem da osuđeni usvoji društveno prihvatljiv sistem vrednosti i ovlada veštinama za uspešno uključivanje u zajednicu kako ubuduće ne bi činio krivična dela.“

​

Nigde dalje nije precizirano koje su to „aktivnosti – metode, tehnike i postupci“ koji će se primenjivati na osuđenim licima.

 

 

Preporuka

​

Mišljenja smo da bi i šira javnost trbala biti upoznata sa prirodom i sadržajem sankcija, te o načinima kako se te sankcije sprovode (sto je i preporuka Saveta Evrope R(92) pravilo 44), a naročito organi i organizacije koje su uključene u sprovođenje sankcija ili pomaganja oko postpenalnog prihvata, kako bi mogli razumeti te mere i videti ih kao kredibilnu reakciju na kriminalno ponašanje.

​

​

​

​

​

„Efikasnost zatvora se ne može meriti samo danima u kojima nije bilo pobuna ili pokušaja bekstva. Ako se zaista želi postići promena ponašanja osoba lišenih slobode onda je neophodno promeniti način sprovodjena tretmana u koji spada obrazovanje, osposobljavanje, obuka.“

​