Štetne posledice zatvora

 

​

 

Kako se manifestuju negativne posledice zatvora

​

Posledice boravka u zatvoru se manifestuju u poremećajima na socijalnom, psihološkom, mentalnom, ekonomskom i drugim nivoima.

​

Kako zatvorsko okruženje utiče na osuđenika

​

Zatvorsko okruženje nosi ozbiljan rizik  dehumanizacije  zatvorenika  koja  izaziva  besperspektivnost,  odbačenost  od društva,  stigmatizaciju  i  socijalnu  izolaciju. 

 

Zatvorska  struktura  je  zasnovana  na samoći  i  separatizmu,  jer  je  osuđenik  izolovan  od  spoljašnjeg  sveta  i  svega  što motiviše  njegovo  ponašanje. 

 

Drugo,  oni  su  u  velikoj  meri  izolovane  jedinke  od drugih  i  pored,  u  većini  zatvorskih  sistema,  zajedničkog-skupnog  boravka  u zatvoru.

​

Kako boravak u zatvoru utiče na osuđenika

​

Boravak  u  zatvoru  je  život  u  svetu  izolacije,  a  svaka  izolacija ima svoje psihološke  posledice,  naročito  na  emocionalnu  uravnoteženost  i  duhovni razvoj. 

 

Psihološki  šok  i  problemi  adaptacije  osuđenih  lica  na  zatvorsku sredinu  proizlaze  iz  činjenice  da  su  “etiketirani“  kao  zatvorenici,  da  su izolovani od prirodne sredine i prinuđeni da žive u sredini koja im je strana, nepoželjna i neprijateljska.

 

Sve to izaziva osećanje degradacije i poniženosti, umanjuje  raspoloženje,  otupljuje  volju  i  izaziva  rezignaciju.  (  Marić,  B.,Radoman, M., 2000 )

​

Kako se ispoljavaju negativne posledice zatvora

​

Život  u  kazneno-popravnoj  ustanovi  nesumnjivo  dovodi  do određenih promena u ličnosti osuđenika, koje zavisno od pojedinačnog slučaja mogu  biti  jače  ili  slabije  izražene.

​

Te  promene  se  najčešće  ispoljavaju  u obliku

​

• frustracije  i

​

• deprivacije

​

usled  nemogućnosti  zadovoljenja  želja  i potreba  u  zatvorskim  uslovima.

​

Frustracione  prepreke  dovode  po  posebnih psihičkih  stanja  kod  zatvorenika,  koja  se  najčešće  manifestuju  kao razdražljivost,  netrpeljivost,  agresija  itd.

​

Deprivacija  se ispoljava  u  lišenju  slobode  i ograničenju  kretanja  u  zatvoru,  u  nemogućnosti posedovanja  ličnih  stvari  za  koje  je  osuđenik  emotivno  vezan  i  razlikama  u standardu  koji  osuđenik  ima  na  slobodi   u  odnosu  na  onaj  koji  ima   u zatvoru,  u  osećanju  nesigurnosti  u  zatvorskoj  sredini  koja  je  kriminalna,  u gubitku  sopstvene  ličnosti  usled  izrežiranog  i  unapred  utvrđenog  načina življenja  u  zatvoru,  u  nemogućnosti  zadovoljenja  heteroseksualnih  odnosa,  kao posledice nužne razdvojenosti muškaraca i žena u zatvoru, itd.

​

Šta je frustracija

​

Frustracija je psihofizičko stanje povezano s iskustvom prisilnoga odricanja čoveka od ispunjenja želja koje su po subjektivnoj ili objektivnoj oceni vrlo važne za neku osobu ili ličnost.

​

Ljudi na različite načine reaguju kada ne mogu zadovoljiti svoje želje, a sve to zavisi o stepenu njihove frustracijske tolerancije.

​

Što je čovek frustracijski tolerantniji, lakše podnosi neuspehe u zadovoljavanju svojih želja. Manje frustracijski tolerantne osobe teško se mire i s najmanjim neuspehom.

 

Kad nastupi stanje frustriranosti, čovek može reagovati realistički – tako što će tražiti racionalno rešenje problema promenom ponašanja ili promenom cilja, ili nerealistički – kada problem rešava prebacujući uzroke nemoći na druge ljude ili agresivnim ponašanjem.

​

Dugotrajno stanje frustriranosti kod jednog dela ljudi, a što je vrlo često odraz pogrešnoga i/ili indoktrinirajućega vaspitanja, ima za posledicu dezorganizovano ponašanje i najčešće anksioznost, osjećaj nespokojstva, nesigurnosti, teskobe i neodređenog straha. Na taj se način ugrožava mentalno zdravlje.(Vikipedija)

​

Zatvor sam po sebi kao ustanova dovodi do mnogih lišavanja, pa samim tim je i frustracija logična posledica. S toga zadatak zatvorskog osoblja, a posebnmo službe za tretman jeste povećanje stepena tolerancije na frustraciju.

​

Šta je tolerancija na frustraciju

​

„Tolerancija na frustraciju u standardnim psihoanalitičkim shvatanjima povezana je sa prelaskom deteta sa principa zadovoljstva na princip realnosti.

 

Praktično, prema Frojdovom klasičnoj teoriji, na početku psihičkog funkcionisanja, obrazac funkcionisanja koji je na delu služi direktnom zadovoljenju želje (princip zadovoljstva).

 

Želja se može odrediti kao entitet koji s početka ima isključivo svoju biološku ukorenjenost.

​

Drugim rečima, želju proizvodi ili somatska deficijencija (nedostatak nečega), ili višak – pri čemu, u slučaju prvoga, organizam biva pokretan na akciju, kako bi se došlo do kompenzacije nedostatka, odnosno, u drugom slučaju, do rasterećenja.

​

Istovremeno, važno je napomenuti da je proces obnavljanja onim što nedostaje, jednako kao i rasterećenjem viška, praćen doživljajem zadovoljstva.

​

Momentalno, direktno zadovoljenje želje nije uvek moguće, pa jedinka mora da razvija i drugi adaptivni princip – princip realnosti.

​

Preterana, traumatska frustracija, kao i nedostatak zdrave, razvojno prilagođene frustracije, ometaju razvoj sposobnosti za tolerisaje frustracije.

​

Kohut je uveo pojam “optimalna frustracija” koji opisuje frustraciju koja vodi razvoju.

​

Zanimljivo je da je u periodu krajem sedamdesetih godina prošlog veka, u doba koji neki nazivaju procvat „terapeutske kulture“, pogrešno i pojednostavljeno razumevanje Frojdovih i drugih psihoanalitičkih tekstova učinilo da se na frustraciju gledalo veoma pojednostavljeno, kao na neku vrstu greške, eventualno nus-produkta nesavršenosti civilizacije, koja tako frustrira svoje pripadnike da oni posledično postanu agresivni.

 

Vrhunac je bio u pokušaju odgoja dece koja ne bi doživela nikakvu frustraciju, ili bi je doživeli minimalno.

Ovaj žalosni eksperiment je pokazao da su takozvana „non-frustrated“ deca posedovala više neurotskih simptoma (tikova, fobija, neadaptivnog ponašanja itd.), nego njihovi frustrirani vršnjaci. Psihoanalitička razmatranja nikada nisu posmatrala frustracije na ovakav način.

​

Mnoge škole psihologije su razmatrale ovaj pojam, pri čemu ga Elisova racionalno emocionalno bihejvioralna terapija stavlja u centralno mesto.

 

U okviru tog pristupa razvijene su brojne tehnike za trening tolerancije na frustraciju.

​

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji toleranciju na frustraciju osnivač O.L.I. metoda, Nebojša Jovanović, prema funkciji koju obavlja, naziva “imunitet psihe”[5] jer je ova sposobnost osnov naše otpornosti na osujećenja koja život sa sobom nosi.

 

Kao i fizički imunitet, tolerancija na frustraciju se razvija „pelcovanjem“ oslabljenim izazivačima – „optimalnim frustracijama“. Može se izgraditi kroz psihoterapijski rad.

 

U O.L.I. metodu tolerancija na frustraciju spada u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti – sposobnosti za ljubav i rad.

Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.“ (Vikipedija)

​

Zbog toga je neki oblik psihoterapije neophodan u zatvorima koji po svojoj definiciji dovode do dugotrajnog stanja frustriranosti.

​

Šta je deprivacija

​

Deprivacija znači lišavanje.

 

To podrazumeva pojavu psiholoških posledica od kojih trpi ličnost izložena lišavanju.

​

Prevedeno na zatvorske uslove određuje se kao pojava psiholoških posledica nastalih zatvaranjem prestupnika u ustanove za izvršenje zatvorskih sankcija.

 

U zatvoru je lišavanje slobode podrazumevajuća vrsta lišavanja, ali to ne znači da zatvorska sredina ne uzrokuje i čitav niz drugih lišavanja posmatrano sa aspekta ljudskih potreba.

 

Navešćemo vrste lišavanja ili deprivacija u zatvorskim uslovima: deprivacija slobode, materijalnih dobara, sigurnosti, autonomije i heteroseksualnih odnosa.

​

Opšte je potrebno poznavati uticaj deprivacija na ličnost osuđenog da bi se iz toga izveli zaključci o mogućnostima prilagođavanja na zatvorsku sredinu i samo lišavanje.

​

 a)Deprivacija slobode

​

Svakako najvidljivija deprivacija u zatvorskim uslovima, jer osuđeni o njoj najotvorenije govore. Stepen patnje srazmeran je stepenu lišenja. Samo po sebi zatvaranje se ne uzima kao isključivo traumatizujući faktor koliko odvajanje od porodice, izolovanost od društvenih tokova, usamljenost.

​

b) Deprivacija materijalnih dobara i usluga

​

Imati i nemati u zatvorskim uslovima predstavlja sliku o sebi i sopstvenim materijalnim mogućnostima. Stvari koje su nedostupne osuđenicima u zatvorskoj sredini na posebnoj su ceni u osuđeničkom vrednosnom sistemu. U zatvorskom sistemu neko drugi je odredio šta može da se poseduje, kada će se uzimati hrana ili odlaziti na rad. Ovo je razume se u direktnoj suprotnosti sa potrebom da sve te stvari prestupnik ima potrebu da ostvaruje sam.

​

c) Deprivacija sigurnosti

​

Boravak u ustanovi predstavlja priliku da se neko vreme u istoj sredini boravi i sa drugim licima o kojima se ništa ne zna što samo po sebi povećava osećanje ugroženosti. S druge strane formalni sistem ne može da pruži potpunu zaštitu i sigurnost. Zbog toga je strah od egzistencijalnog ugrožavanja objektivan i jako prisutan pogotovu ukoliko je u konkretnoj sredini organizacija formalnog sistema loša.

​

d) Deprivacija autonomije

​

U zatvoru postoji veliki broj pravila ponašanjnja što kod osuđenog eliminiše mogućnost da na sve to on sam bilo kako utiče. U odnosu na ovu vrstu lišavanja postoje dva pristupa od kojih prvi zahteva striktno pridržavanje pravila a drugi dopušta izvesno samoučešće osuđenika i omogućava određeni stepen autonomnosti. Deprivacija autonomije je u ova dva slučaja bitno različita što za posledicu ima i bitno drugačije ponašanje osuđenika. Deprivacija autonomije može da bude u osnovi mnogih neželjenih ispoljavanja osuđenika.

​

e) Deprivacija heteroseksualnih odnosa

​

Posledice ove vrste lišavanja mogu da budu fiziološke i psihološke mada je prevagnulo shvatanje da problem leži u psihičkoj sferi. Lišavanje ove vrste ne izaziva samo patnju zbog nemogućnosti zadovoljenja seksualnog nagona već zbog pojave straha od gubitka uloge koju je u tome imao.

 

Nedostaci kazne lišenja slobode

​

• nije humana

• nije efikasna

• ima ozbiljne posledice po fizičko i psihičko zdravlje osuđenog

• racionalno neisplativa za državu

​

Kazna  zatvora,  izraženije  u  odnosu  na  ostale  krivične  sankcije, proizvodi negativne posledice po osuđena lica nakon otpuštanja sa izdržavanja kazne. 

 

Osuđena  lica,  naime,  ostaju  „obeležena“  ne  samo  zbog  toga  što  su izvršila određeno krivično delo, već zbog toga što su određeno vreme provela u penitencijarnom sistemu zajedno sa ostalim „odbačenim“ članovima društvene zajednice. 

​

​