Resocijalizacija

​

​

Šta je resocijalizacija

​

Resocijalizacija  znači vaspitavanje odraslih osoba koja se nalaze na izdržavanju zatvorske kazne.

​

„Resocijalizacija, kao jedan od segmenata tretmana znači vraćanje osuđenika u društvenu zajednicu, osposobljenog da živi društveno usklađenim životom, da normalno i uspješno obavlja društvene djelatnosti.

​

Taj pojam je preuzet iz socijalne psihologije.

​

On označava kao i pojam socijalizacija, proces prihvatanja normi i vrednosti određene grupe, odnosno šire društvene zajednice, što se postiže korigovanjem društveno negativnih shvatanja, navika i mišljenja i novim struktursanjem ličnosti na bazi društveno prihvatljivih stavova, mišljenja i vrijednosti, koje datu ličnost čine društveno pozitivnom.

​

Uspešna resocijalizacija postiže se primenom tretmana koji može izmeniti osobine ličnosti, shvatanja prema vrednostima, način života, shvatanje društvenih procesa i u celini njegovo pozitivno ponašanje u društvu.“

​

Uloga tretmana u izvršenju krivičnih sankcija, Dženis Šaćirović

​

Koji je cilj resocijalizacije

​

Cilj resocijalizacije je uključivanje pojedinca, koji se ponašao krimogeno, u društvenu zajednicu gde on više neće ispoljavati krimogeno ponašanje zato što se popravio.

​

Odnosno uklanjanje sklonosti daljnjem kriminalnom ponašanju.

​

Kako se ostvaruje resocijalizacija

​

Resocijalizacija se postiže prevaspitavanjem kao najadekvatnijim načinom postupanja.

​

U suštini prevaspitavanje se ne razlikuje od vaspitanja. Prevaspitavanje ne označava ponovno vaspitanje, već menjanje određenog devijantnog ponašanja u pozitivno ponašanje i neodvojivo je od moralnog razvoja.

​

Ko sprovodi resocijalizaciju

​

Za prevaspitavanje osobe koja se nalazi na izdržavanju kazne zadužena je služba za tretman.

​

 Kako se sprovodi resocijalizacija

​

U Zakonu o izvršenju krivičnih sankcija u članu 20 definisano je sledeće:

​

„Služba za tretman procenjuje individualne potrebe, kapacitete za promenu i stepen rizika osuđenog za ponavljanje krivičnog dela, utvrđuje i sprovodi individualizovani program postupanja i primenjuje metode i postupke u cilju ostvarivanja individualne prevencije.

​

Služba za tretman utvrđuje program postupanja prema osuđenom, usklađuje rad ostalih službi i drugih učesnika u sprovođenju programa i obavlja druge poslove određene ovim zakonom.“

​

Šta podrazumeva tretman

​

Tretman (više o tretmanu pogledati ovde) zatvorenika za vrijeme izdržavanja kazne može se razvrstati na više načina, i to: prema sadržini, prema kategoriji zatvorenika i prema pristupu izvođenja.

​

-Sadržina tretmana obuhvata individualnu terapiju, rad, opšte i stručno obrazovanje, kulturno-prosvjetni rad i organizaciju slobodnog vremena.

​

-Podela prema kategoriji zatvorenika podrazumeva opšti i poseban tretman.

​

Opšti tretman zatvorenika sastoji se od individualnog rada sa zatvorenikom, radnog angažovanja, kulturno-prosvjetne i rekreativne aktivnosti.

​

Posebni prevaspitni tretman odnosi se na one zatvorenike koji se ne mogu uspešno uključiti u opšti tretman. Tu spadaju: stari i bolesni zatvorenici, alkoholičari i narkomani, zatim ličnosti kojima je potrebno opšte i stručno obrazovanje. Prema ovim ličnostima neophodno je preduzimati posebne zdravstvene, obrazovne i stimulativne mere radi njihovog uspešnog uključivanja u opšti tretman i ostvarivanja osnovnog cilja izvršenja krivične sankcije.

-U  savremenoj  penološkoj  praksi  primjenjuju  se brojni pristupi  institucionalnom prevaspitnom tretmanu zatvorenika  koji  su  zavisno  od  razvijenosti  zatvorskih sistema  različito  i  zastupljeni. Na primer, u  kazneno-popravnim zavodima  u  Bosni  i  Hercegovini  najčešće  se  primjenju sljedeći  pristupi  koji  predstavljaju  i  komponente institucionalnog  prevaspitnog  tretmana:  moralno-pedagoško  vaspitanje  i  obrazovanje,  radna  terapija, slobodno vrijeme, nagrađivanje i kažnjavanje.(1)

​

Ministarstvo pravde – Uprava za izvršenje krivičnih sankcija donelo je dana 23.02.2013. godine direktivu broj 110-00-1/13-03 o načinu rada službe za tretman i o načinu procene stepena rizika.

​

Direktivu možete preuzeti ovde.

​

Resocijalizacija i obrazovanje

​

Odgovor na pitanje zašto obrazovati zatvorenike i kakva je uloga obrazovanja u procesu resocijalizacije, kako je već rečeno, treba tražiti u ciljevima i zadacima obrazovanja odraslih uopšte.

 

Uloga obrazovanja u zatvoru je prenaglašena zbog obrazovnih deficita zatvorenika.

 

Obrazovanje zatvoreniku mora nuditi „zanimanje i znanje“.

 

Ne može se ograničiti samo na davanje određenih zanatskih znanja i vještina, nego i na osposobljavanje zatvorenika da se suoči sa problemima i novim okolnostima, kako u zatvoru, tako i na slobodi.

 

Zatvorenik u toku obrazovanja interiorizira korpus znanja koja su mu potrebna za upoređivanje ličnih stavova sa društveno priznatim stavovima.

 

Na taj način se obrazovanje koristi kako u društveno reproduktivne svrhe, tako i za lični razvoj pojedinca.

 

Razvijaju se radne, intelektualne, socijalne i psihofizičke sposobnosti. Promene na kognitivnom području utiču i na afektivnu sferu; zatvorenici postaju manje anksiozni, manje impulsivni, kooperativniji su i tolerantniji u vertikalnoj i horizontalnoj komunikaciji, mijenjaju rigidne stavove, ideje, mišljenja.

 

U suštini menja se celi njihov životni stil, koji je često uzrok, ili barem jedan od uzroka njihovih kriminalnih aktivnosti.

 

Pored toga, obrazovanjem se popuni slobodno vreme zatvorenika, te pridonosi većoj i boljoj mogućnosti zapošljavanja, podiže njegova svijest o sebi i pospešuje lični razvoj u celini, te mu se time olakšava da samostalno rešava lične i društvene probleme (Bogdanovič, 1988: 5-6).(1)

​

Nedostaci u sprovođenju resocijalizacije

​

Služba  prevaspitanja  planira,  programira, organizuje i ostvaruje proces prevaspitanja zatvorenika i  u  tom  cilju  koordinira  rad  ostalih  učesnika  u  ovom procesu.

​

U  poslove  koje  obavlja  služba  prevaspitanja spadaju:  ispitivanje  ličnosti  zatvorenika  i  utvrđivanje programa postupanja, organizuje i sprovodi individualni i  grupni  oblik  rada,  primjenjuje  odgovarajuće  metode  i tehnike prevaspitanja zatvorenika, organizuje i sprovodi rad na opštem obrazovanju i stručnom osposobljavanju, organizuje  i  sprovodi  slobodne  aktivnosti,  podstiče aktivno  učešće  zatvorenika  u  realizaciji  vaspitno-obrazovnih  zadataka,  priprema  mišljenja  u  postupku pomilovanja,  uslovnog  otpusta,  prekida  kazne  i premještaja,  predlaže  klasifikaciju  i  reklasifikaciju zatvorenika  u  vaspitne  grupe .(1)

​

Očigledno je da prevaspitna služba ima obiman posao koji obavlja i najčešće se dešava da usled nedostatka kadrova bude zanemareno prevaspitavanje osuđenih lica,  jer vaspitači ne stižu da obave iole ozbiljniji razgovor  sa nekim osuđenikom .

​

Ako uzmemo u obzir da bi kadrovsku  strukturu  ove  službe trebalo da čine  pedagozi, psiholozi,  učitelji,  nastavnici  raznih  profila,  sociolozi, socijalni    radnici, a često se dešava da te poslove obavljaju  drugi  profili  koji  nisu  adekvatno  školovani za  rad  sa  ovakvom  specifičnom  grupom  lica, to resocijalizaciju čini još težim.

​

Preporuka

​

Potrebno je uposliti više stručnih kadrova iz oblasti socijologije, socijalne psihologije, psihologije i srodnih naučnih disciplina, te više posvećenosti zatvorenicima u smislu vaspitavanja i obrazovanja, te napraviti da njihov boravak u zatvoru bude sadržajan, a ne da 24 sata provode u jednoličnoj atmosferi punoj dosade.

​

Potrebno je i da se zatvorenici sami uključe u svopstvenu rehabilitaciju, odnosno u postupak prevaspitavanja.

​

Potrebno je, takođe, da vaspitna služba kao nosilac sprovođenja prevaspitnih metoda ima sluha za ono što zatvorenici imaju da kažu, kako bi se uključile njihove potrebe u procesu vaspitanja.

​

(1) Nebojša Macanović i Damir Nenadović, Penološka androgogija 

​

​

​

​

​

„Da  bi  vaspitanje  i socijalizacija  u  zatvorima  bili  mogući  neophodno  je stvoriti  kreativnu,  motivirajuću  i  relaksirajuću  sredinu. Međutim  A.  Krajnc   naglašava  da  u zatvoru  zatvorenik  doživljava  niz  negativnih  ograničavajućih  iskustava,  čime  se  negativna identifikacija  samo  produbljuje.  Zatvor  ne  potiče komunikaciju,  nego  je  ograničava.  Bez  komunikacije vaspitanje  i  prevaspitanje  nisu  mogući.  U  zatvorima  su zatvorenici  samo  vaspitni  objekti,  nemaju  „slobode mišljenja i raspravljanja“. Kritičnost i samoinicijativnost  su  neželjene  osobine  zatvorenika,  a  bez  razvoja  tzv. „kritičke  moralnosti“   i aktivnog učešća zatvorenika u ulozi subjekta, vaspitanje se odvija samo na nivou deklarativnoga, imaginarnoga, a ne  na  nivou  „unutarnje  usmjerenosti“  određenim vrijednostima i simbolne identifikacije .  „ (Nebojša Macanović I Damir Nadarević, Penološka androgogija str. 94 i 95)

​