Strožija kaznena politika da ili ne?

Borba protiv kriminala je uvek aktuelno pitanje, a nije vezana samo za trenutnu političku prezentaciju. Tako bi trebalo i da se shvati.

Prva pomisao svakog čoveka na tu temu je uvođenje strožijih kazni.

Ali to nije i najbolje rešenje. Ili bolje reći nije nikakvo rešenje, jer naučna istraživanja su empirijski dokazala da veće kazne ne znači manje kriminala.

Niko nije odustao od izvršenja krivičnog dela zato što je zaprećena kazna za to delo velika. Jer motivi za protivzakonito postupanje su različiti. I zbog toga bi trebalo da se izbegne globalizovanje i podvođenje pod statistiku.

Kinezi imaju oštriju kaznenu politiku, ubijaju trgovce drogom streljanjem, javno ih pogube na stadionu pucanjem u glavu i nisu smanjili kriminal.

Poredimo zakone u Nemačkoj i Švarcaskoj, ali u Nemačkoj su cene iste kao u Srbiji, a plate su 10 puta veće.

Oštrija kaznena politika ima smisla samo ako je kvalitet života u nekoj zemlji na odgovarajućem nivou, pa nema potrebe da bilo ko ilegalno zarađuje.

Potrebno je da država napravi mehanizam postpenalne pomoći da oni koji izađu iz zatvora imaju gde da stanuju i osiguran posao kojim zarađuju. Tek tada može sa pravom reći: "Mi smo vam pružili šansu, a vi ste je izneverili, zato ćete sada strožije biti kažnjeni".

Ako procenat pokazuje da je najviše prestupnika odgovaralo za krivično delo krađe onda treba da se pogleda ekonomsko stanje zemlje. Prestupnici nisu pali sa marsa, nego su proizvod društva u kome žive, a isto to društvo ih posle osuđuje i zatvara.

Na kraju će opet ispaštati onaj što je ukrao salamu u prodavnici da bi jeo i to će se zvati borba protiv kriminala! Može država da uvede i odsecanje ruke nije problem, ali ne postiže se cilj. Citiraćemo odlomak iz publikacije SAVREMENE GLOBALNE TENDENCIJE U KONTROLI KRIMINALITETA (KARAKTERISTIKE, PERSPEKTIVE I OSVRT NA DOMAĆE PRILIKE), autor Snežana Soković* Pravni fakultet, Univerzitet u Kragujevcu :

"Strožija kaznena politika jeste rezultat zvanične političke retorike koja strogim kaznama (na primer, „three strikes and you are out – tri udarca, prim.prev.“) i kažnjavanjem i za najsitnije prestupe („nulta tolerancija“ kriminala), u vremenu opšte nesigurnosti zadobija naklonost javnosti i zadovoljava neokonzervativnu nostalgiju za klasičnim retributivizmom (retributivizam - kažnjavanje proporcionalno težini dela, prim.prev.) izraženu pre svega kod bogatijih i samim tim i uticajnijih društvenih grupa.

Ozbiljnija posledica ove prakse jeste, osim zadovoljenja javnosti, 1. rast osuđeničke populacije, 2.prenaseljenost zatvora, posledično i 3. uvećani troškovi.

Kada se jednom dostigne, ovakva želja javnosti postaje neutoljiva, a sama praksa strogog kažnjavanja počinje svoj sopstveni život, dugo se održava zbog potpuno drugačijih razloga u odnosu na one zbog kojih je nastala. Kao duh oslobođen iz boce, javne emocije povodom zločina, postaju veoma značajne i nekontrolisane, i oblikuju pojednostavljenu populističku koncepciju demokratije.

Krivično pravni sistem reagovanja na kriminalitet tako postaje sredstvo unutrašnje politike.

Savremeni krivičnopravni sistem karakteriše i više kažnjavanja i više prevencije istovremeno. Sve prisutnije strožije kažnjavanje, prati istovremeno uvođenje većeg broja mera neinstitucionalnog, alternativnog karaktera, kao i tzv. „produžena formalna kontrola“.

Kao zaključak možemo samo reći da uvođenje strožijih kazni ne utiče na smanjenje kriminala ako uporedo sa tim ne raste i prosperitet države i ekonomski boljitak.

Strožije kazne moraju biti planski osmišljene od strane stručnih osoba, a ne da se uvode preko noći i da se ne bira na koga se odnose.

Uporedo sa tim treba da ide i blaga politika prema onima koji su prvi put načinili prestup. Jer ako postoji kaznena politika "tri udarca", onda treba da postoji i "prva šansa" gde bi oni koji se prvi put nalaze na izdržavanju zatvorske kazne imali neke bolje uslove u smislu amnestije ili dobijanja uslovnog otpusta.