Otuđenost problem današnjice
Otuđenost nije samo problem prestupnika, ono je prisutno u u današnje vreme u svakom čoveku.
Otuđenost u smislu nečega što je odvojeno ili strano nečemu drugom.
Postajemo tuđi jedni drugima i samim tim postajemo imuni i ravnodušni na tuđu patnju i bol. Na drugu osobu ne gledamo kao na ljudsko biće, nego kao na stvar, kao nešto bez duše i osećanja.
Ravnodušnost okoline.
Nikog nije briga šta se se dešava sa ljudima koji su zatvoreni, to je problem društva uopšte.
Ako je to tako onda ne možemo svu krivicu svaliti na pojedince zbog njihove otuđenosti kad ta otuđenost počiva u samom društvu.
Treba celokupna zajednica da se uključi u rešavanje problema, a ne da se amputiraju pojedinci koji se tretiraju kao zagnojeni delovi organizma.
Umesto krivične odgovornosti treba uvesti nov pojam – zakonsku ili društvenu odgovornost, koja se bazira na prouzrokovanju posledice krivičnog dela koja je određena u zakonu.
Ne treba odbacivati one koji su zatvoreni, jer oni su deo nas, ako mi to ne osećamo onda smo se otuđili, što je upravo ono što prigovaramo prestupnicima.
Otuđenost je prisutna kod većine ljudi, tako da toga nisu lišeni ni sudije, na primer.
Koliko puta smo čuli u medijima sudije kako kažu:“Ja samo radim svoj posao“.
Koliko slučajava je bilo da ljude sa decom izbace iz kuće zato što nisu imali da plate račune za struju, pa im je kuća sudskim putem oduzeta.
A niko od izvršitelja i ne posumnja da radi nesto pogrešno.
Jer to je posao.
Sud sprovodi zakon i nema mesta za saosećanje.
Zakon nema osećanja.
Tako i prestupnici nemaju empatiju prema žrtvi.
Nemaju svest o tome da svojim postupkom uzrokuju nečiju bol, da povređuju ljudsko biće.
Sve doživljavaju apstraktno.
Na rečima će možda znati da je to pogrešno ali u osećanjima neće shvatati da rade pogrešno.
Kad bi mogli da projektujemo osećanja žrtve na izvršitelja verovatno bi većina odustala od krivičnog dela.
Niko normalan ne bi povredio svoju majku, ženu, sestru ili bilo koju drugu osobu koju voli.
Ako na poziciji žrtve zamisli neku osobu koju voli sigurno je da neće učiniti ništa što bi je povredilo.
U engleskoj je svojevremeno jedan sudija osudio čoveka koji je ubio kolima drugog čoveka na sledeću kaznu: da mora da prisustvuje autopsiji, da se suoči sa njegovom porodicom, da izrazi saučešće njegovoj porodici,da prisustvuje sahrani i da nosi sliku ubijenog u novčaniku.
Cilj ovakve kazne je da počinlac shvati šta je uradio, da potpuno razume emocijama, a ne samo intelektom.
Prisustvovanjem počinioca autopsiji i sahrani ubijenog stvara se kod njega realan doživljaj da je osoba mrtva, to više nije nešto apstraktno.
Izraz saučešća i suočavanje sa porodicom stvara se kod počinioca doživljaj koliko bola i tuge je naneto toj porodici, a slika u novčaniku služi za stalno podsećanje na to šta je uradio.
Svesnost je glavna stvar.
Postati svestan tuđeg bola.
Suprotnost otuđenju nije zbližavanje, nego samosvest.
Postati svestan svojih emocija, stavova, motiva i ostalih unutrašnjih poriva i postati svestan ljudi oko sebe da imaju isto emocije, probleme, frustarcije, motive… zato bi svi ljudi trebali da primenjuju tehnike koje se primenjuju u psihoterapiji da bi što više postali samosvesni.
Ako problem leži u nedostatku empatije i otuđenosti, onda je potrebno raditi na podizanju svesti i imati više saosećanja prema drugima.
To je zadatak društva u celini, a ne samo pojedinca.
